КAD MI JE TEŠKO, ZAGRLIM SVOJU BRAĆU, MOJE ZAŠTITNIKE: Svetlana (9) iz Кučevišta priča najtužniju srpsku priču

Delivši dobro i zlo sa srpskim narodom, ljudi sa ovih prostora i danas svedoče o svom poreklu i rodu, ostajući i u novonastalim okolnostima, ono što su oduvek bili. U južnoj podgorini Skopske Crne Gore, na petnaestak kilometara od Skoplja, nalazi se selo Kučevište, koje je, istorijski gledano, imalo veliki značaj za srpsku zajednicu u ovim krajevima. U jednoj od takvih kuća, kojoj smo se uputili, živi porodica Srećka i Ljiljane Perović. Na samom ulazu u kuću, dočekuju nas stari znanci Svetlana (9) i Kristijan (7).Uske ulice, gusto zbijene kuće, na kojima je primetan čudan spoj starih zemljanih kuća i nadograđenih delova koji ih pridržavaju i proširuju, pokazuju nam da stanovnici ovog siromašnog sela, žive veoma teško, pa su ovakve „hibridneˮ kuće svedočanstvo istrajnosti i upornosti da njihova stara ognjišta budu i dalje uslovna za život.Dvoje najstarije dece Anastasija (13) i Petar (12) su u školi, dok su roditelji otišli u drugi grad, na sahranu.
Poslednji put smo ih videli pre tri godine, kada smo porodici pomogli kupovinom električnog šporeta i osnovnih životnih namirnica, dok smo im pre pet godina obezbedili ulazna vrata i dva prozora.Svetlana i Kristijan dočekali su nas sa osmehom i poverenjem, jer smo u posetu krenuli sa našim saradnicima iz Kulturno-informativnog centra Srba u Republici Severnoj Makedoniji – SPONA, koji su ih u poslednje vreme nekoliko puta obišli. Pozivaju nas da uđemo u kuću i provedemo vreme sa njima dok se njihovi roditelji ne vrate.Bistrim pogledom i skromnim glasom, odgovaraju nam na početne šale i pitanja koja volimo da postavljamo deci njihovog uzrasta. Kuća u kojoj žive je u osnovi veoma stara, pa je na tu osnovu nadograđivano još prostorija, a samo je taj nadograđeni deo u funkcionalnom stanju.Ukočenost tela i ozbiljnost kojom se obraća bratu, ukazuju nam na to da su ova deca daleko zrelija od svojih vršnjaka, što i ne čudi kada vidimo u kakvim uslovima žive.Dečije sobe u kojima najmlađi Perovići provode najviše vremena skoro da su neuslovne za život, goli beton i od vlage tamni zidovi ukazuju na svu teškoću odrastanja u uslovima koji nisu dostajni ljudskih bića, a ponajmanje dece.Sedeći na rasklimatanoj drvenoj stolici pored starog šporeta na drva, Svetlana nas sa pažnjom gleda, upijajući svaku reč koju izgovorimo.
Obećali su mi da će izgraditi kupatilo kada porastu – glasom punim optimizma i sestrinske ljubavi odgovara nam Svetlana na pitanje šta joj najviše fali.Volela bih kada bi imali kupatilo u kući, jer svaki put moramo da izlazimo napolje, što me veoma plaši pogotovo zimi kada je mnogo hladno.Ove reči, koje nas kao strela pogađaju u srce, govore nam da u domu Perovića nema puno toga, ali je tu ono najvažnije – ljubav. Do sada smo pomogli preko trideset porodica, a ovo će biti prvi veći projekat na ovim prostorima.Trudimo se da ne zaboravimo srpski narod u Severnoj Makedoniji.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *